Pre sedamnaest godina Goran Poletan je objavio knjigu pesama “Stare vatre opet plamte” (“ALFAgraf,” Novi Sad-Petrovaradin, 2007) u kojoj predposlednji ciklus pesama “Braća od iskona” nagoveštava ovu knjigu. Skoro da je uvreženo kvazikritičko mišljenje da je pisanje rodoljubive poezije u vremenu globalizacije sveta prevaziđeno i nepotrebno i čitaocu i nacionalnoj književnosti. A nije. Ako se dobar pesnik, a Goran Poletan to jeste, odluči da napiše u celosti knjigu patriotske poezije, ona može da bude od velike koristi svakome ko ume da se prepozna u ponosu, moralu, istoričnosti, pravdoljubivosti, svoga naroda. Ovo je knjiga bez patetike koja obično prati rodoljubivu pesmu, sa vrlo skladnim katrenima, jasnim i probranim jezikom i dobrim poznavanjem biografija i karakternih osobina ličnosti kojih se pesme dotiču. Ohrabrujuća knjiga u svakom pogledu u vremenu recesije rodoljubivosti. Stoga, moja iskrena preporuka za štampu.

Pero ZUBAC, književnik
Novi Sad, jesen 2024.

Pesničko čitanje i sameravanje naše istorijske prošlosti, baždarenje njenih visova kroz prekretničke datume, prelomne događaje i znamenite ličnosti iz slavnih, prošlih vremena, ali i junake i heroje našega doba “koji su se imali rašta i roditi”, učitavanje vlastite spoznaje i mere rodoljublja lirskog subjekta iz savremene perspektive – to je tematski i poetski svet knjige stihova Putevima slave Gorana Poletana.

Pred nama je sada i drugo, dopunjeno izdanje ove pesmovanke, sa dvadeset i dve nove pesme, koje predstavljaju ne samo (formalnu) znatnu novinu i svežinu, već poetski i kulturološki obogaćuju njegov panteon duhovnih podvižnika i heroja čojstva i junaštva iz našega (ali i ruskog!) naroda.

Ovaj svestrani stvaralac je polihistorskog znanja i obrazovanja (istorija, mitologija, folkloristika, etnologija, socijalna antropologija, filozofija, lingvistika, učesnik na međunarodnim naučnim skupovima, ali i poznati narodni vidar lekovitim travama, nastavljač Vase Pelagića).

Kao otpor i odbranu vere, istine, pravde i lepote ne samo na domaćem, nego i na univerzalnom planu, njegovi stihovi suštinski nose (u svojim nutarnjim i spoljnim prstenovima) duhovni otisak drevnih, starinskih pojmovanja, i posledično vojevanja za krst časni i slobodu zlatnu. Današnjim jezikom rečeno ‒ oni predstavljaju sublimativni, poetski destilisan skup antiglobalističkih pravoslavnohrišćanskih, narodnih i naučnih spoznaja (i poruka) o svetu kao božanskoj celini, i napose o herojskom eposu i etosu naroda čiji je Goran Poletan izdanak, veran, odan sin.

Njegove pesme baštine raznoliku metriku, starinski (po ugledu na našu usmenu narodnu poeziju i naše stare pesnike), ali i osavremenjeni rimarij, u formi četvorostiha, parni i neparni srok. Logično je, stoga, što su njegovi stihovi “sapeti” u kalup srpske osećajnosti (deseterac i jedanaesterac, pretežito, ali provejava i osmerac, deveterac, pa i heksametar). Sve to uskrsava punu epsku i istorijsku meru ravnokosovskoga zaveta, sa lirskom i patriotskom “redakcijom” (kadencom) čoveka dvadeset prvog veka kome su (ipak) sećanje i pamćenje Istočnici u mondijalizovanom koordinatnom sistemu.

Ovi stihovi vešto “laviraju” na kraku epsko-lirskog tasa, s tim što u njima, ipak, preteže epsko. Zapravo, nadvladava zavodljiva, lepršava naracija, i upravo (ovo) pesnikovo kazivanje, povedanje istorijskih događaja i njenih glavnih junaka u stilu narodnog pripovedača, spasava (i čuva) ovu poeziju od patetike i trivijalnog stihotvorstva.

Knjigu otvara pesma Kosovi sveštenici sa fino prosejanim, sugestibilnim nanosima pred-znanja o ne samo neopaganskim, nego, pre svega, i pre(d)-hrišćanskim (dubokim) uvidima u srpskoslovenska vremena (iza i ispod zapadnjačko-rimske znanstvene gvozdene zavese!), koja je (vremena) “oficijelna” germanska istorijska struka sračunato prećutala, krojeći srpsku i pravoslavnu glavu prema vlastitoj kapi, i sopstvenim imperijalističkim prodiranjima na Istok, čiji smo (nespokojni) savremenici i (nepomireni) svedoci, a naš pesnik ponaosob.

Ono što bi se možda moglo uzeti kao lajtmotiv oko koga se namata epsko-lirsko pletivo sa svojim značenjskim slojevima u ovoj zbirci – jeste stih “jer tela su samo vozila za gene” iz pesme Košare, brdo Paštrik, Gorožup… kojim se, zapravo, sugeriše da su tragična srpska istorija, povesni događaji, ratovi, bitke, vitezovi i junaci, narodni prvaci (kao što su i naučnici, pisci, pesnici) božanski ustrojeni, predodređeni, čemu se valja sa naklonom prikloniti, poštovati to nebesko nastrojenje, dostojanstveno ga trpeti i vazda radosno slaviti.

U ovoj (dopunjenoj) zbirci u kojoj su sada 54 pesme, Goran Poletan pominje i opominje (opominjući i sebe i nas), opevava i uzdiže usudne naše istorijske i kulturološke topose, bojeve i borbe koji su nas održali; svete careve i kraljeve; utemeljitelja srpske crkve i države, prosvete, školstva, književnosti, diplomatije i medicine ‒ Svetoga Savu; junake i viteštvo naše višemilenijumske povesnice; genijalne naučnike, pesnike i pisce: starostavne gradove, a pesmotvorni venac spliće i ‒ o svesti (samosvesti) koja je etalon, alfa i omega naše samospoznaje i recepcije vaseljenske (kosmološke) ucelinjenosti.

U ovom motivsko-tematskom registru nalaze se, na primer, i manje poznate ili skoro nepoznate ličnosti koje su purpurno okrunile svoje zemaljsko vreme, i veku-zveri podarile ponešto od božanskog sjaja da ovaj posve ne pozverinji. Opesmotvoruje se, primerice, Ivan Grozni, ruski car i vitez, “sa genima vizantijske i srpske carske loze”, kome podaruje ove stihove:

Kad nekog odgaja srpska baba
hraneć’ ga slavnim mitovima,
od takvog ne očekuj slaba,
da milosti za zlo ima…

U novom ciklusu pesama opevan je još jedan veliki ruski pregalac i podvižnik čojstva i junaštva ‒ Ilja Čislov.

U Poletanovu pjesan je ušao i Obilićev potomak (i potomci) iz potonjih naših oslobodilačkih ratova ‒ vojvoda Aleksandar Radulović Šaran, Trebinjac, junak sa Košara; tu je i vitez Aleksa – Lesko Saičić, “crnogorski tić” koji je pohitao u pomoć carskoj Rosiji kad protiv nje onomad zarati Japan. Zatim Šajkaši ‒ šajkački (od šajkača!) junaci, “Šumadinci na Dunavu” koji satraše Mađare kad ovi nasrnuše na srpsku Vojvodovinu… (Na ovome mestu prilika je da se podsetimo vizantijskog istoričara Laonika Halkokondila koji je napisao da je “Miloš Obilić najveći junak za koga se ikada čulo”, ‒ Dokazi istorije, “Prometej”, 2023.)

Ne zaboravljaju se “junaci od megdana” Jovan Kursula, Miloš Ćirković, ni heroina Milunka Savić. Tu je i (odavno ustoličena) srpska Trojka (Tesla, Milanković, Pupin), od koje naša zvanična javnost (kao i ukupan nacion, na žalost) nisu makli dalje ‒ ne sežu znanjem i pamćenjem, (ili to ne žele!) dublje u ukupnu našu opštu (vinčansku) i kulturnu istoriju koja je stara barem petnaest hiljada godina, a koja je još uvek u dobroj meri nepoznanica za srpsko školstvo i obrazovanje, i time za srpski populus!

Ali, tu je naš pesnik da nas podseti na, našoj javnosti gotovo nepoznatog naučnika Ognjeslava Kostovića, “lafa iz srpskog grmena”. On je izumio, uz ostalo, helikopter, dirižabl, podmornicu, hidroavion, ornitopter, pontonski most… Kostović je posebno ostao upamćen i po tome što svoje patente nije hteo da proda Zapadu, već ih je ostvario (i podario) Rusiji koja ga nije zaboravila, za razliku od Srba…

Naravno, red je da se osvrnemo i na ciklus novih pesama koje započinju stihovima posvećenim junacima našeg, srpskog doba ‒ Milanu Tepiću i Stojadinu Mirkoviću. Opevan je i Gvozdeni puk (nije mi poznato da li u našem prostoru ima ulica koja nosi ovo ime?). Blaženo sećanje upravlja se i na heroja Blagoja Jovovića (koji je izvršio atentat na Antu Pavelića, poglavnika ustaške Nezavisne Države Hrvatske). Stihovano pomazanje podareno je i Peteru Handkeu, junaku slobode misli i govora, našega posrnulog doba. Opevan je i slavni Stevan Sinđelić, i Braća Nedić u čuvenoj bitci protiv Osmanlija u Čokešini. Nisu zaboravljeni ni neustrašivi Starina Novak, i svetlozarni Filip Višnjić (zemljak i pesnički predak našega pesnika!)

Potresne su pesme, i posebno ih izdvajamo, Duh Jasenovca i Donje Gradine, kao i Djeca Kozare, dve epske sage. Pesnik se setio i Veselina Šijakovića (osvetnika postreljanih kragujevačkih đaka), kao i Save Lazarevića i Vučete Lazarevića. Tematski je nova, i posebno zanimljiva pesma Vidovdan 1168., u kojoj se od zaborava sklanja otpor i velika borba Srba na ostrvu Rujno, u pohodu Krstaša na severne, hladne, evropske prostore hiperborejske svetlosti (M. Crnjanski), gde su od pamtiveka živeli i Srbi, koji nisu pristajali da budu pounijaćeni, po cenu velikih žrtava koje su podneli. Ovaj istorijski događaj gotovo da je nepoznat u našoj istorijskoj nauci, a o svesti i pamćenju savremenika da i ne govorimo!

Posebno su zanimljive, i po svojoj formalnoj poetskoj i stilsko-jezičkoj strukturi spadaju među ponajbolje u ovoj zbirci, pesme Ti si sin vuka i Vuk. Po svojoj unutrašnjoj vertikali one su mitopoetske, i u njima se slavi kult totema, nastao još u najranijem periodu religije, istovremeno ponikao sa plemenskim uređenjem (poretkom). Vuk je, kao što je poznato, mitski predak našega naroda, i on ima važan, fenomenološki nezaobilazan značaj, ne samo u vremenu prelogičnog mišljenja, već i u našoj etnologiji i antropologiji, kulturi i književnosti, istoriji uopšte. Skrećem čitaocima pažnju na ove stihove.

Interesantna je (i) pesma Kolo ne sme stati u kojoj se problematizuje večna igra dobra i zla, svetla i tame, a što je ustrojeno Promišlju. U njoj kao da se priziva ono Kolo iz Gorskog vijenca koje zavode gusle, i gde nikada ne sme da stane (to) mitopoetsko kolo svetlosti i nade, sećanja i pamćenja, borbe i večnog zaloga pojedinačnog i kolektivnog našega pregnuća.

Stihovanim vencem ovenčana je i Republika Srpska u istoimenoj pesmi, kao i duhovno buđenje (litije) srpske Sparte, Crne Gore, u dve pesme Crna Gora sva se budi i Vaskrsla je Crna Gora.

U pesmi Izbor opesmovljuje se spoznaja samoga sebe, kao i celog narodnog kolektiva iz koga pesnik potiče.

Na tragu usmenog epskog i lirskog pevanja naših narodnih pevača, a naročito, čini nam se, svoga slavnog pretka i zemljaka Filipa Višnjića, Goran Poletan je savremenim pesničkim pristupom svojoj, u nas malo književno obrađivanoj temi ‒ stvorio stanoviti poetski bedeker za savremenog našeg hiperubrzanog čoveka koji je sve dalje od knjige, i tako ‒ i od samog sebe. Ili možda za stvarnog, budućeg čitaoca koji će doći. Ili je, možda, tu negde u prikrajku, nadajmo se.

Putevima slave je otvorena knjiga koju će naš pesnik još dopevavati. Jer, ovaj stihovani pomenik našoj rasutoj (rascepljenoj) društvenoj stvarnosti, našoj istorijskoj i kulturnoj prošlosti samouspostavio se kao poredak pamćenja i sećanja da se, u pesmi i kroz pesmu, ne samozaboravimo, ukoliko smo već, a jesmo, zbog voljnog ili nevoljnog gubljenja mnemoničkih sposobnosti, pogdegde uveliko posrnuli pod opštom, anestezirajućom amnezijom ‒ zapravo, silama (i silnicima) zoon politikona sa domaće i svetske farme.

Anđelko ANUŠIĆ,
U Novom Sadu, licem prema Svetoj Petki, 2024.