Пре седамнаест година Горан Полетан је објавио књигу песама “Старе ватре опет пламте” (“АЛФАграф,” Нови Сад-Петроварадин, 2007) у којој предпоследњи циклус песама “Браћа од искона” наговештава ову књигу. Скоро да је уврежено квазикритичко мишљење да је писање родољубиве поезије у времену глобализације света превазиђено и непотребно и читаоцу и националној књижевности. А није. Ако се добар песник, а Горан Полетан то јесте, одлучи да напише у целости књигу патриотске поезије, она може да буде од велике користи свакоме ко уме да се препозна у поносу, моралу, историчности, правдољубивости, свога народа. Ово је књига без патетике која обично прати родољубиву песму, са врло складним катренима, јасним и пробраним језиком и добрим познавањем биографија и карактерних особина личности којих се песме дотичу. Охрабрујућа књига у сваком погледу у времену рецесије родољубивости. Стога, моја искрена препорука за штампу.

Перо ЗУБАЦ, књижевник
Нови Сад, јесен 2024.

Песничко читање и самеравање наше историјске прошлости, баждарење њених висова кроз прекретничке датуме, преломне догађаје и знамените личности из славних, прошлих времена, али и јунаке и хероје нашега доба “који су се имали рашта и родити”, учитавање властите спознаје и мере родољубља лирског субјекта из савремене перспективе – то је тематски и поетски свет књиге стихова Путевима славе Горана Полетана.

Пред нама је сада и друго, допуњено издање ове песмованке, са двадесет и две нове песме, које представљају не само (формалну) знатну новину и свежину, већ поетски и културолошки обогаћују његов пантеон духовних подвижника и хероја чојства и јунаштва из нашега (али и руског!) народа.

Овај свестрани стваралац је полихисторског знања и образовања (историја, митологија, фолклористика, етнологија, социјална антропологија, филозофија, лингвистика, учесник на међународним научним скуповима, али и познати народни видар лековитим травама, настављач Васе Пелагића).

Као отпор и одбрану вере, истине, правде и лепоте не само на домаћем, него и на универзалном плану, његови стихови суштински носе (у својим нутарњим и спољним прстеновима) духовни отисак древних, старинских појмовања, и последично војевања за крст часни и слободу златну. Данашњим језиком речено ‒ они представљају сублимативни, поетски дестилисан скуп антиглобалистичких православнохришћанских, народних и научних спознаја (и порука) о свету као божанској целини, и напосе о херојском епосу и етосу народа чији је Горан Полетан изданак, веран, одан син.

Његове песме баштине разнолику метрику, старински (по угледу на нашу усмену народну поезију и наше старе песнике), али и осавремењени римариј, у форми четворостиха, парни и непарни срок. Логично је, стога, што су његови стихови “сапети” у калуп српске осећајности (десетерац и једанаестерац, претежито, али провејава и осмерац, деветерац, па и хексаметар). Све то ускрсава пуну епску и историјску меру равнокосовскога завета, са лирском и патриотском “редакцијом” (каденцом) човека двадесет првог века коме су (ипак) сећање и памћење Источници у мондијализованом координатном систему.

Ови стихови вешто “лавирају” на краку епско-лирског таса, с тим што у њима, ипак, претеже епско. Заправо, надвладава заводљива, лепршава нарација, и управо (ово) песниково казивање, поведање историјских догађаја и њених главних јунака у стилу народног приповедача, спасава (и чува) ову поезију од патетике и тривијалног стихотворства.

Књигу отвара песма Косови свештеници са фино просејаним, сугестибилним наносима пред-знања о не само неопаганским, него, пре свега, и пре(д)-хришћанским (дубоким) увидима у српскословенска времена (иза и испод западњачко-римске знанствене гвоздене завесе!), која је (времена) “официјелна” германска историјска струка срачунато прећутала, кројећи српску и православну главу према властитој капи, и сопственим империјалистичким продирањима на Исток, чији смо (неспокојни) савременици и (непомирени) сведоци, а наш песник понаособ.

Оно што би се можда могло узети као лајтмотив око кога се намата епско-лирско плетиво са својим значењским слојевима у овој збирци – јесте стих “јер тела су само возила за гене” из песме Кошаре, брдо Паштрик, Горожуп… којим се, заправо, сугерише да су трагична српска историја, повесни догађаји, ратови, битке, витезови и јунаци, народни прваци (као што су и научници, писци, песници) божански устројени, предодређени, чему се ваља са наклоном приклонити, поштовати то небеско настројење, достојанствено га трпети и вазда радосно славити.

У овој (допуњеној) збирци у којој су сада 54 песме, Горан Полетан помиње и опомиње (опомињући и себе и нас), опевава и уздиже усудне наше историјске и културолошке топосе, бојеве и борбе који су нас одржали; свете цареве и краљеве; утемељитеља српске цркве и државе, просвете, школства, књижевности, дипломатије и медицине ‒ Светога Саву; јунаке и витештво наше вишемиленијумске повеснице; генијалне научнике, песнике и писце: староставне градове, а песмотворни венац сплиће и ‒ о свести (самосвести) која је еталон, алфа и омега наше самоспознаје и рецепције васељенске (космолошке) уцелињености.

У овом мотивско-тематском регистру налазе се, на пример, и мање познате или скоро непознате личности које су пурпурно окруниле своје земаљско време, и веку-звери подариле понешто од божанског сјаја да овај посве не позверињи. Опесмотворује се, примерице, Иван Грозни, руски цар и витез, “са генима византијске и српске царске лозе”, коме подарује ове стихове:

Кад неког одгаја српска баба
хранећ’ га славним митовима,
од таквог не очекуј слаба,
да милости за зло има…

У новом циклусу песама опеван је још један велики руски прегалац и подвижник чојства и јунаштва ‒ Иља Числов.

У Полетанову пјесан је ушао и Обилићев потомак (и потомци) из потоњих наших ослободилачких ратова ‒ војвода Александар Радуловић Шаран, Требињац, јунак са Кошара; ту је и витез Алекса – Леско Саичић, “црногорски тић” који је похитао у помоћ царској Росији кад против ње ономад зарати Јапан. Затим Шајкаши ‒ шајкачки (од шајкача!) јунаци, “Шумадинци на Дунаву” који сатраше Мађаре кад ови насрнуше на српску Војводовину… (На овоме месту прилика је да се подсетимо византијског историчара Лаоника Халкокондила који је написао да је “Милош Обилић највећи јунак за кога се икада чуло”, ‒ Докази историје, “Прометеј”, 2023.)

Не заборављају се “јунаци од мегдана” Јован Курсула, Милош Ћирковић, ни хероина Милунка Савић. Ту је и (одавно устоличена) српска Тројка (Тесла, Миланковић, Пупин), од које наша званична јавност (као и укупан национ, на жалост) нису макли даље ‒ не сежу знањем и памћењем, (или то не желе!) дубље у укупну нашу општу (винчанску) и културну историју која је стара барем петнаест хиљада година, а која је још увек у доброј мери непознаница за српско школство и образовање, и тиме за српски популус!

Али, ту је наш песник да нас подсети на, нашој јавности готово непознатог научника Огњеслава Костовића, “лафа из српског грмена”. Он је изумио, уз остало, хеликоптер, дирижабл, подморницу, хидроавион, орнитоптер, понтонски мост… Костовић је посебно остао упамћен и по томе што своје патенте није хтео да прода Западу, већ их је остварио (и подарио) Русији која га није заборавила, за разлику од Срба…

Наравно, ред је да се осврнемо и на циклус нових песама које започињу стиховима посвећеним јунацима нашег, српског доба ‒ Милану Тепићу и Стојадину Мирковићу. Опеван је и Гвоздени пук (није ми познато да ли у нашем простору има улица која носи ово име?). Блажено сећање управља се и на хероја Благоја Јововића (који је извршио атентат на Анту Павелића, поглавника усташке Независне Државе Хрватске). Стиховано помазање подарено је и Петеру Хандкеу, јунаку слободе мисли и говора, нашега посрнулог доба. Опеван је и славни Стеван Синђелић, и Браћа Недић у чувеној битци против Османлија у Чокешини. Нису заборављени ни неустрашиви Старина Новак, и светлозарни Филип Вишњић (земљак и песнички предак нашега песника!)

Потресне су песме, и посебно их издвајамо, Дух Јасеновца и Доње Градине, као и Дјеца Козаре, две епске саге. Песник се сетио и Веселина Шијаковића (осветника пострељаних крагујевачких ђака), као и Саве Лазаревића и Вучете Лазаревића. Тематски је нова, и посебно занимљива песма Видовдан 1168., у којој се од заборава склања отпор и велика борба Срба на острву Рујно, у походу Крсташа на северне, хладне, европске просторе хиперборејске светлости (М. Црњански), где су од памтивека живели и Срби, који нису пристајали да буду поунијаћени, по цену великих жртава које су поднели. Овај историјски догађај готово да је непознат у нашој историјској науци, а о свести и памћењу савременика да и не говоримо!

Посебно су занимљиве, и по својој формалној поетској и стилско-језичкој структури спадају међу понајбоље у овој збирци, песме Ти си син вука и Вук. По својој унутрашњој вертикали оне су митопоетске, и у њима се слави култ тотема, настао још у најранијем периоду религије, истовремено поникао са племенским уређењем (поретком). Вук је, као што је познато, митски предак нашега народа, и он има важан, феноменолошки незаобилазан значај, не само у времену прелогичног мишљења, већ и у нашој етнологији и антропологији, култури и књижевности, историји уопште. Скрећем читаоцима пажњу на ове стихове.

Интересантна је (и) песма Коло не сме стати у којој се проблематизује вечна игра добра и зла, светла и таме, а што је устројено Промишљу. У њој као да се призива оно Коло из Горског вијенца које заводе гусле, и где никада не сме да стане (то) митопоетско коло светлости и наде, сећања и памћења, борбе и вечног залога појединачног и колективног нашега прегнућа.

Стихованим венцем овенчана је и Република Српска у истоименој песми, као и духовно буђење (литије) српске Спарте, Црне Горе, у две песме Црна Гора сва се буди и Васкрсла је Црна Гора.

У песми Избор опесмовљује се спознаја самога себе, као и целог народног колектива из кога песник потиче.

На трагу усменог епског и лирског певања наших народних певача, а нарочито, чини нам се, свога славног претка и земљака Филипа Вишњића, Горан Полетан је савременим песничким приступом својој, у нас мало књижевно обрађиваној теми ‒ створио становити поетски бедекер за савременог нашег хиперубрзаног човека који је све даље од књиге, и тако ‒ и од самог себе. Или можда за стварног, будућег читаоца који ће доћи. Или је, можда, ту негде у прикрајку, надајмо се.

Путевима славе је отворена књига коју ће наш песник још допевавати. Јер, овај стиховани поменик нашој расутој (расцепљеној) друштвеној стварности, нашој историјској и културној прошлости самоуспоставио се као поредак памћења и сећања да се, у песми и кроз песму, не самозаборавимо, уколико смо већ, а јесмо, због вољног или невољног губљења мнемоничких способности, погдегде увелико посрнули под општом, анестезирајућом амнезијом ‒ заправо, силама (и силницима) zoon politikona са домаће и светске фарме.

Анђелко АНУШИЋ,
У Новом Саду, лицем према Светој Петки, 2024.