Када се упозна поезија Горана Полетана, уочиће се да је то веома занимљив поетски свет, чија је основа љубав и све оно што не води том циљу није достојно да буде саставни део живота. Богатство емоција у његовим песмама плени својом искреношћу и сугестивношћу, али исто тако у тим песмама се осећа и колико је поезија рефлексивна и има своју мелодију. И у том свом немирном поетском свету песник успева разним симболима да обележи све оно што га тишти.

Додуше, у поезији је све у зачараном кругу маште, па чак и када се преплиће са реалним посматрањем, песник ће трагати за скривеним мислима и тако ће та суптилна поезија бити у сталном песниковом трагању за емотивним виђењем света. И када песник каже: ‘Сиједи старац, у мом младом тијелу’ наговешатава нам и искуство и жељу песника да нам дочара свој емотивни живот, али постоји и друго виђење духовне супстанце: ‘Ја сам само један од многих / Што су на немир осуђени’, али песник ће изнети и своју интимну жељу: ‘Хтио бих да загрлим читав свијет’ и на тај начин ће нам предочити најемотивнији песнички исказ о ономе што жели, а поезија је баш та која му помаже да то и оствари, ту своју бескрајну емоцију и посматрање живота око себе. Баш као што је и Оскар Давичо тврдио: ‘Песник неће преписати живот, он ће га поново створити’.

У својој поезији Горан Полетан примећује ону праву слику повезаности природе и човека. Воли природу и види у свему њен значај за човека и кад каже: ‘На небу тишина к’о у мојој души’, тиме ће сликовито алудирати о целини песника и природе. Разуме се да само прави песник може на посебан начин да упија слике природе и испољава их на песнички начин, јер га спонтано инспиришу, да би се уочила та синтеза људског трајања. Исто тако, и када песник констатује: ‘Нема краја, ни почетка / Живот тек је путовање’ он нам алудира на све оно што нас чека.

Из песме у песму, уочићемо да се углавном сударају романтичне инспирације и мисаони концепт песме, непосредно и промишљено у исто време и баш тај унутрашњи порив чини срж његове поезије, јер то су праве енигме поетског света.

Многи ће у његовим стиховима пронаћи себе и сродна осећања, што и јесте ефектно обележје добре поезије, јер је песник искрено у стихове удахнуо своју душу. Он ће и даље наставити да трага за оним симболима који акцептирају песникову емотивну енергију. У ствари, љубав неће престати да буде инспирација у том трагању. Када се на овај начин упозна поезија Горана Полетана, уочиће се да је он пронашао траг и ишао правим песничким путем јер је стваралачку инспирацију веома добро асимиловао у биће сопственог света.

Оливера Шијачки