Старе Ватре Опет Пламте

 

Старе Ватре Опет Пламте

Горан Полетан

⇒ download

• ISBN: 978–86–85539–18–3

 

Стара вера Срба, она у коју су веровали пре примања хришћанства и која је проистицала из најдубље народне природе, већим делом је представљала религијски систем усмерен ка поштовању култа предака. То у исто време значи да су древни Срби овај култ на различите начине уткали у свакодневни живот, потком која је била толико снажна да је, показало се, успела да преброди и потоњу промену вере. Примањем хришћанства, култ предака није изгубио на снази и не само да је наставио да постоји него се у готово неизмењеном облику сачувао до наших дана, у народним обичајима којих се често са сетом присећамо призивајући слике из детињства. Ко још не памти бадњеданско пијукање око куће и посну вечеру на слами, или приче о сеоској свадби када је млада љубила огњиште или, опет, сећања на клање петла на темељу нове куће? Све су то прежици култа предака нарочито поштованог у оне дане када се веровало да су преци са нама, ту, око нас, да нас прате, чувају и поучавају.

Сврха овог култа била је у одржавању мистичног односа између предака и потомака, које је најпосле имало за циљ снажење моралног устројства заједнице.

У својој целости књига Горана Полетана “Старе ватре опет пламте” представља песничко поштовање култа предака. То се запажа по називу књиге, теми, обрађеним мотивима, али подједнако и по самом песничком поступку. Најизразитији пример је песма која отвара целу збирку – “Моји преци”. Осим што представља слављење предака, користи се и антитезом, ослањајући се тако на знане карактеристике српског и словенског народног песништва. Следе поеме “Још је живо знање о старој Европи” и “Тајна старог града” у којима се варира метрика народних епских песама.

Уочава се још један изразит поступак – увођење инвокације, коју у песништву можемо пратити још од доба Хомера, али и кроз све време постојања епског и лирског (обредног) народног певања. У поменутој поеми “Још је живо знање о старој Европи” песник, у нади да ће престати српско страдање, зазива све словенске богове:

“Триглаве, који си творац васионе
и ти који све то видиш, Световиде:
својом страшном моћи, казните све оне
који нит се боје Бога, нит се стиде…”

Или:

“Рујевите моћни, који си бог рата,
не дај да нам душман стару вјеру затре,
Сварожићу, попут пламеног солдата,
стварај проклетима на све стране ватре.”

Такође:

“Перуне, муње, громове… пошаљи,
а ти, Стриборе, страшне урагане,
да не буде сигуран ни ближи, ни даљи…
да им годинама ведар дан не сване.”

Примећује се, уједно, и одблесак прастарог народног обичаја проклињања који је и овде у служби суштинске потребе за правдом. Међутим, оно што одваја Горана Полетана и његову збирку песама од свих осталих са којима се можемо сусрести, то је књижевним поступком описан целокупни српски митолошки систем, како га је песник доживео. Најпре сазнајемо да није било простора већ једино свемогућег Бога који је егзистирао у самодовољности, а потом је створио свемир, Триглава који се, према Полетану, јавља као Вишни Бог, Жива и Уништитељ. Створен је Сварог што Сваргом влада, као и Мокош, Дајбог, Световид, Воден, Морана, Перун и друга божанства. А онда Сварог, удахнувши живот храсту, створи првог човека Дубравка…

По свом космогонијском карактеру “Старе ватре опет пламте” би се могле поредити са “Велесовом књигом” (која је још увек предмет бројних расправа).

Поруке Горана Полетана су пре свега родољубиве, али и еколошке, етичке, естетичке; имају све особине које су некада носиле поруке народних песника. Он нас мудро опомиње ко нам је брат, ко пријатељ, а ко непријатељ; подсећа на некада дивну словенску земљу Померанију, на природу Срба – везану за њиховог тотемског претка вука, на древне ратнике, руске великане, па и на свако словенско племе понаособ.

На самом крају песник открива и откуда му способност да се до те мере уживи у древна времена и изнедри тако богат израз. Наслов песме која затвара збирку – “Ово кроз мене зборе наши преци” – довољно је објашњење.

Александра Маринковић Обровски